Kad sam prvi put razmišljala o morskom prasetu kao ljubimcu, delovalo mi je kao jednostavna i slatka opcija.
Mali, mekani, tihi – činilo se da ne mogu biti zahtevni. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da sam ih potcenila.
Morsko prase nije igračka niti ukras u kavezu. Ima potrebe koje zahtevaju vreme, pažnju i svakodnevno angažovanje.
U početku sam mislila da su idealni za stan, bez buke i nereda. Ali ispostavilo se da i te kako umeju da budu glasni – pište kad su gladni, kad se uzbude, kad nešto žele.
Njihovo ponašanje je jasna poruka, samo je potrebno naučiti da ga čitaš.
Takođe, shvatila sam da nisu životinje koje vole da se stalno nose ili maze.
Većina se ne oseća prijatno u rukama dok se dobro ne navikne, i čak ni tada, često im više prija da su na zemlji nego na nečijem dlanu.
Ono što me iznenadilo je koliko brzo postanu osetljivi na promene – temperatura, buka, svetlo, novi mirisi.
Sve to može da ih uznemiri i poremeti njihovu rutinu. Ako neko traži ljubimca koji traži malo truda i pruža mnogo interakcije, verovatno bi se razočarao.
Morsko prase zahteva tihu, pažljivu prisutnost i jasnu rutinu – i to mnogo više nego što sam na početku mislila.
Karakter i ponašanje
Pre nego što sam nabavila svoje prvo morsko prase, nisam imala predstavu da svako ima svoj karakter.
Mislila sam da su to mirne, povučene životinje koje većinu dana provode u tišini.
Ali ubrzo sam videla da među prasićima može da postoji ogromna razlika.
Jedno je bilo radoznalo, uvek je prvo izlazilo iz skrovišta, dok je drugo bilo oprezno, bežalo na svaki šum i danima mi nije prilazilo.
Njihovo ponašanje je vrlo izraženo, samo moraš da posmatraš. Imaju širok spektar zvukova i pokreta koji nešto znače – od tihog mrmljanja do visokog pištanja.
Naučila sam da je to način komunikacije, a ne „slučajni zvuci“.
Kad sam pokušavala da ih uzmem prerano u ruke. Za razliku od sirijskog hrčka nisu ujedali, ali su znali da se ukoče, a ponekad i da trče kao da ih jurim.
To nije bilo neprijatno samo njima, već i meni – jer sam se pitala da li radim nešto pogrešno.
I jesam – forsirala sam kontakt umesto da ga gradim polako.
Svaka promena – nova činija, drugačiji raspored – izaziva nervozu.
Ne reaguju dobro na haos ni na preterano „petljanje“ po kavezu.
Iako se ne igraju kao psi ili mačke, imaju svoja interesovanja – vole da istražuju, da kopaju seno, da se kriju.
Kad im daš prostor i vreme, ponašanje postaje prirodnije, a kontakt s tobom dolazi spontano, bez prisile.
Koliko prostora im zaista treba – kavez, podloga i uređenje
Kao i mnoge početnice, i ja sam u početku poverovala prodavačici u pet šopu da je mali plastični kavez sasvim dovoljan.
Tek kasnije sam saznala da su ti kavezi često preuski i nepraktični za morske prasiće, naročito ako ih ima više.
Prvi znak da nešto ne valja bio je kad su stalno stajale na istom mestu, delovale usporeno i povučeno. Jednostavno, nisu imale prostora da se ponašaju prirodno.
Pravila koja sam naknadno naučila su jasna – za dva praseta minimalno 120 cm dužine i 60 cm širine, a poželjno i više.
Kavez nije samo mesto za sedenje i jelo, to je njihov ceo svet. Ako je skučen, one postaju pasivne i pod stresom.
Čim sam im obezbedila veći prostor, ponašanje im se potpuno promenilo – postale su živahnije, počele su da trče i istražuju.
Podloga je posebna priča. Piljevina iz prodavnice mi je brzo delovala praktično, ali se pokazala kao loš izbor – praši se, lepi se za dlaku, a ume da iritira kožu.
Prešla sam na papirne podloge i slojeve sena, što se pokazalo mnogo prijatnijim za njih i lakšim za održavanje za mene. Bitno je ostaviti više slojeva u delu gde spavaju, jer se tamo najviše zadržavaju.
U kavez sam vremenom dodala tunele, sakrivene kutke i mostiće. Nisam to radila kao ukras, već zato što sam videla da im to zaista prija.
Više skrivenih mesta im daje osećaj sigurnosti.
Mesto gde stoji kavez mora biti tiho, bez direktnog sunca, i dalje od televizora ili promaje.
Sve to direktno utiče na njihov osećaj sigurnosti.
View this post on Instagram
Čistoća i održavanje
Prva stvar koju nisam očekivala jeste koliko brzo njihov prostor može da postane prljav.
Iako se same po sebi ne osećaju, ako se kavez ne čisti redovno, miris urina i nakupljeni ostaci hrane brzo postaju problem.
U početku sam mislila da je dovoljno čistiti kavez jednom nedeljno, ali vrlo brzo sam shvatila da to nije realno.
Morski prasići uriniraju često, a mokra mesta se nakupljaju u istim delovima kaveza.
Ako se ta mesta ne čiste svaki dan, podloga se natopi, a prasići počnu da hodaju po vlažnoj površini, što može izazvati infekcije šapa.
Na kraju sam razvila sistem – svakog dana uklanjam vlažan deo podloge, a jednom nedeljno radim potpuno čišćenje kaveza.
Hrana je druga stvar koja stvara haos. Prasići su neuredni kad jedu – komadići povrća završavaju svuda, seno se razvlači, a činije često prevrću.
Prvih nekoliko nedelja sam se nervirala zbog nereda, a onda sam prihvatila da je to jednostavno deo života sa njima.
Da bih smanjila haos, odvojila sam deo kaveza gde držim hranu i trudim se da višak odmah sklonim pre nego što se pokvari.
Treba napomenuti da morski prasići nisu ljubitelji vode, pa ih nije potrebno kupati osim ako se baš uprljaju.
Moj savet za održavanje higijene je – redovno čišćenje kaveza je važnije od bilo kakvog kupanja. Ako im je prostor čist, one će same biti čiste.
Ishrana morskog praseta – svakodnevna rutina
Kada sam kupila prvo morsko prase, u pet šopu su mi rekli da mu kupim „specijalne granule“ i to je to.
Tek kasnije sam shvatila da ishrana nije tako jednostavna. Granule su samo mali deo onoga što prasići zaista jedu – seno je osnova ishrane i mora biti dostupno 24 sata dnevno.
U početku mi nije bilo jasno zašto seno mora biti stalno dostupno, ali onda sam saznala da njima zubi stalno rastu.
Ako nemaju seno da ih troše, dolazi do ozbiljnih problema sa zubima.
Naučila sam to na teži način kada je jedno moje prase prestalo da jede – veterinar mi je objasnio da se zubi nisu pravilno trošili jer nije unosilo dovoljno sena.
Pored sena, svakodnevno im dajem sveže povrće – najviše papriku (jer ima vitamin C), krastavac, blitvu, tikvicu, šargarepu.
Svaka promena u ishrani mora biti postepena, jer im je stomak osetljiv. Voće dajem vrlo retko i u malim količinama, jer ima previše šećera.
Vodu uvek držim u bočici, jer se u činiji brzo zaprlja. Menjam je svaki dan, čak i ako izgleda čista.
Jednom sam ostavila vodu dva dana i primetila da su manje pile – izgleda da brzo postane ustajala, pa sam naučila lekciju.
Ako neko planira da uzme morske prasiće, neka odmah računa na to da će morati redovno da nabavlja seno i sveže povrće – nije dovoljno samo nasuti granule i završiti priču.
Zdravlje, životni vek i česte tegobe koje ne treba ignorisati
Morske prasiće mogu da žive od 5 do 7 godina, ali kvalitet njihovog života zavisi od brige.
Kada sam ih tek nabavila, nisam razmišljala o bolestima – delovali su zdravo, jeli su, trčali. Međutim, problem sa zdravljem kod njih često postaje očigledan tek kad je već ozbiljno.
Jedan od prvih problema s kojim sam se susrela bio je problem sa zubima. Počela sam da primećujem da jedno prase jede sporije i mršavi.
Kada sam ga odvela kod veterinara, ispostavilo se da su mu zubi previše narasli jer ih nije dovoljno trošilo. Morao je da ih skraćuje, što znači da sam propustila znakove na vreme.
Još jedna stvar na koju nisam bila spremna su urinarnе infekcije.
Ženke su posebno sklone tome, a prvi znak je bilo često pištanje tokom mokrenja. To mi je bio signal da nešto nije u redu i morala sam hitno kod veterinara.
Morske prasiće ne pokazuju bol kao druge životinje – često će se ponašati normalno čak i kada imaju ozbiljan problem.
Zato sam naučila da ih redovno merim, da pratim koliko jedu i da odmah reagujem na svaku promenu u ponašanju.
Ako neko misli da može da ih drži bez veterinarske kontrole godinama, vrlo verovatno će u nekom trenutku imati ozbiljan problem.
Da li su bolji u paru ili sami?
Na početku sam uzela samo jedno prase, misleći da će mu moja pažnja biti dovoljna. Greška.
Prvih nekoliko nedelja se činilo da je sve u redu, ali onda sam počela da primećujem da je često pasivno, ne pišti previše i uglavnom sedi u svom skrovištu.
Tek kada sam nabavila drugo prase, videla sam koliko se ponašanje promenilo – odjednom je postalo aktivnije, počelo je više da se kreće, da komunicira.
Morske prasiće su društvene životinje i mnogo bolje funkcionišu u paru ili grupi.
Ako ih držiš samostalno, često postanu depresivne ili anksiozne, čak i ako im pružaš pažnju.
Ljudi nisu zamena za drugog prasića – one trebaju interakciju sa svojom vrstom.
Naravno, nisu svi parovi kompatibilni. Najbolje funkcionišu dve ženke zajedno, ili dva mužjaka koji su od početka zajedno.
Ako spojiš odrasle mužjake, moguće su borbe. Takođe, ako uzimaš mužjaka i ženku, obavezna je kastracija, jer će se vrlo brzo razmnožiti.
Ako već imate samo jedno prase, moguće je dodati drugo, ali postepeno – upoznavanje na neutralnom terenu, odvojeni kavezi dok se ne priviknu.
Ja sam napravila grešku i odmah ih spojila, što je izazvalo stres. Kada sam ih ponovo uvodila na pravilan način, prihvatile su se brzo.
Ako neko planira da nabavi morsko prase, savetujem da odmah razmišlja o dva, a ne jednom.
Mogu preživeti same, ali mnogo bolje funkcionišu kad imaju društvo.
Zaključak
Morsko prase jeste nežan i simpatičan ljubimac, ali iza tog izgleda stoji više odgovornosti nego što sam na početku mislila.
Potrebno je vreme da se razumeju njihove potrebe, prostor da se izraze prirodno i svakodnevna rutina da bi im život bio kvalitetan.
Nisu idealan izbor za one koji traže ljubimca „bez mnogo obaveza“.
Ako razmišljaš o morskom prasetu, važno je da znaš u šta ulaziš – ne da te kasnije iznenadi ono što se moglo lako unapred naučiti.
Kada im se pruži ono što im zaista treba, uzvratiće prisustvom koje jeste tiho, ali vrlo posebno na svoj način.